Trijumf mladosti, energije, talenta i znanja u Simfonijskom

Vrhunac  evropske umetničke muzike od 17. do 20. veka je, po mom skromnom mišljenju, romantizam; možda i zbog toga jer je upravo romantizam moja omiljena epoha. Ali ko pita mene, šta kaže publika?

Prvi romantičar bio je Franc Šubert, Betovenov savremenik, ali šta su bile zajedničke karakteristike, pa i težnje umetnika romantičarske epohe?

Uvek sam se pitao. ali zahvaljujući pijanisti, Kristijanu Vučkoviću, iz Niša koji je održao koncert u sali Simfonijskog orkestra slobodno mogu reći da za razliku od prethodne, klasične epohe, romantičari nam predstavljaju sebe, okreću se sebi, prikazivanju emocija, subjektivizmu, razočarani u stvarnost povlače se u sebe ili beže od nje uplovljavanjem u svet fikcije, bajke, utopije, iluzije ili beže u prošlost, oslanjaju se na maštu, lirizam, duhovno, dubinu, uzvišenost, patetiku, patnju…

Pa upravo u ovom periodu nastaje i kult genija? Ne znam da li smem reći da je ovaj kult kod mene razvio upravo upravo ovaj dvadesetogodišnji pijanista. 

Odlučio je on, te večeri, da uz pratnju niškog SImfonijskog orkestra i dirigenta Svilena Simeonova predstavi jedan od najvećih i najvirtuoznijih klavirskih koncerata ikada napisanih – Koncert za klavir i orkestar br. 3 ruskog kompozitora Sergeja Rahmanjinova, koga često nazivaju i trijumfom romantizma. Možda Vučković nema dugačke prste koji bi pokrivali 13 intervala na klavijaturi ali je samo dve godine nakon što je predstavio klavirski koncert br. 2 rešio da pred niškom publikom premijerno izvede složen episki narativ koji počinje od jednostavne melodije otvaranja koncerta do božanskog kraja samog koncerta.

Klavirski koncert broj 3 u d – molu nastao je u trenutku kada je Rahmanjinov u vreme Ruske revolucije iz 1905. godine radio kao dirigent u Boljšoj teatru. Iako je on tada bio više svedok i posmatrač nego politički umešan u revoluciju, Rahmanjinoj je napustio Rusiju i sa porodicom se preselio u Drezden. Tamo je stvorio svoja tri najveća dela: „Simfoniju br. 2 u e-molu“ (1907), simfonijsku poemu „Ostrvo mrtvih“ (1909) i „Klavirski koncert br. 3 u d – molu“ (1909). Poslednju je komponovao posebno za svoju prvu koncertnu turneju po Sjedinjenim Američkim Državama, gde se ističe njegov vrlo priznat klavirski debi 28. novembra 1909. sa Njujorškim simfonijskim orkestrom pod vođstvom Voltera Damroša.

Sa ovom pričom upoznao me je sam Kristijan na nedavnom gostovanju u emisiji „Moj grad“ na radiju Glas, a na moje zapažanje da je upravo ovom kompozicijom Rahmanjinov krenuo ka ostvarivanju svog Američkog sna verujem da nije teško doći.

Nadam se samo da svoj Američki san neće krenuti da traži i Kristijan Vučković talentovani pijanista koji je krenuo sa sviranjem već u 9. godini života. Podršku on ima, videlo se na samom koncertu u Simfonijskom orkestru, da li ima nadležne volje i podrške u sklopu nacionalne politike mladih ostaje nam da vidimo.

Fotografije koje vidite u dekstu delo su Radula Perišića kome se, kao što i dolikuje, na kraju teksta zahvaljujem.